Zašto je važno postaviti zdrave granice svojoj djeci

Danas, mnoge porodice imaju „mini-demokratiju“ kao osnov svog funkcionisanja. Ona se ogleda u tome da glas ili mišljenje roditelja ima istu vrednost kao

i glas deteta. U nekim porodicama, ide se dotle da glas deteta ima čak veću vrednost. Nije novitet da moderno doba sa sobom nosi i pravilo da roditelj

treba da potpuno žrtvuje svoje sopstvene potrebe da bi usrećio svoje dete.

Klatno se zaljuljalo na drugu stranu, i sa nekadašnjeg fokusa na ponašanju dece sada je centar pažnje prešao na dečije emocije. Time je, međutim, došlo

je do očiglednog rasta anksioznih poremećaja kod dece i tinejdžera. Iako je izuzetno važno za dečije emocije da ih čujemo, budemo upućeni u njih i razgovaramo

o njima, ipak prvenstveni roditeljski zadatak treba da bude stvaranje bezbednog i stabilnog okruženja za svoju decu. Posebno treba naglasiti da su roditelji

ti koji su odgovorni za postavljanje granica, jer podsticaj da se deca čuju, podrže i vole, ne isključuje roditeljski uticaj na sticanje strpljenja, samosvesti

i ostalih osobina koje je moguće razviti kod dece baš postavljanjem granica.

Evo četiri razloga zašto roditelji ne treba da odustanu od povlačenja granica kako bi detetu omogućili pravilan emocionalni razvoj:

1.Roditeljske granice čine da se deca osećaju bezbedno

Čvrste granice, koje isključuju moljakanja i pregovaranja, smanjuju anksioznost. Uspostavljena pravila i rutine, poput vremena za obrok, vremena za krevet,

vremena za domaći kao i vremena za ekrane – čije poštovanje je ispratio roditelj – stvaraju poželjnu predvidivost u životu deteta. Predvidivost smanjuje

neizvesnost, a to smanjuje nervozu.

Granice ne postavljaju samo zli ili nepravedni roditelji, čak i ako vam to vaše dete kaže u nastupu besa. Kada dete pokušava da pregovara oko pomeranja

satnice odlaska u krevet, to umanjuje njegov osećaj sigurnosti, jer tada dete ima pogrešan osećaj da ima veću moć od odraslih.

list of 1 items

2. Deca nemaju razvijen nadčeoni režanj mozga

list end

Drugim rečima, mozak deteta nije potpuno razvijen, i stoga im ne treba dati moć odlučivanja. Prema dečijoj razvojnoj psihologiji, „magično razmišljanje“

je tip razmišljanja koji preovlađuje kod dece uzrasta od dve do sedam godina. Ovo „magično razmišljanje“ je ono što čini decu tako neverovatno maštovitom.

Međutim, takođe sugeriše da mala nisu spremna za donošenje velikih odluka.

Deca školskog uzrasta, od osam do jedanaest godina, uglavnom su konkretna u svom razmišljanju. To je razlog zašto deca vole osnovna pravila, iako nam to

na izgleda tako, i često vole da svet bude predstavljen crno-belo, jer takva, podela osigurava predvidivost i sigurnost. Tek nakon dvanaeste godine deca

počinju više da razvijaju apstraktno i nijansirano razmišljanje. To je razlog zašto je adolescencija pravi trenutak da se eksperimentiše sa pravilima i

ograničenjima. Ipak, roditelji i dalje treba da budu „zaduženi“ za postavljanje granica svojim tinejdžerima, jer oni tek razvijaju samokontrolu i bore

se sa impulsivnošću, vežbaju donošenje odluka, i uče se na greškama (nema veze što će većinu odluka doneti hormoni, sve je to škola!).

Iako danas znamo mnogo više o razvoju mozga, izgleda da imamo manje sluha za razumevanje jedinstvenih razvojnih faza naše dece, i svesti šta je odgovarajući

nivo mogućnosti koje treba da im ponudimo. Mnogi roditelji danas pregovaraju sa svojim petogodišnjacima kao da su odrasli, i time im uskraćuju jedan prirodan

i bezbedan tok emocionalnog razvitka.

list of 1 items

3. Roditeljske granice sputavaju dečiju narcisoidnost

list end

Za mnoge porodice, dečije emocije, potrebe i želje su roditeljima imperativ.Zaboravljaju da je narcizam normalno, i razvojno odgovarajuće stanje kod male

dece.

Ipak, ukoliko ta rana, razvojna narcisoidnost ne bude u jednom trenutku sputana, deca će i kao odrasli ljudi verovati da se svet vrti oko njih i ostaće

narcisoidni. Roditeljske granice imaju za cilj da dozvole deci da odrastu, da shvate da ne može uvek biti po njihovom, da budu strpljivi i da sazru. Znajući

da postoji granica, i da ona često zavisi samo od dobre volje i zadovoljstva njihovih roditelja, deca mogu da nauče da se nose sa razočarenjem; kao dodatni

bonus, blago razočarenje uzrokovano postavljenim granicama, takođe može da pomogne deci da razviju empatiju, ali i da ih poveže sa stvarnim svetom. U redu

je i potpuno odgovarajuće ako obrazloženje roditelja glasi ovako: „Donosim ovu odluku, jer sam roditelj, a ti si dete.“ Pojam roditelj nije bauk ako se

radi o blagoj ali čvrstoj i odlučnoj osobi, čiji je primarni zadatak da detetu obezbedi osećaj sigurnosti i bezbednosti

list of 1 items

4. Svi mi učimo kroz borbu

list end

U svakom razvojnom zadatku od prohodavanja, preko učenja da čitaju do vožnje kola, deca proživljavaju svoje male bitke. Samo kroz napor sazrevamo i učimo

nove stvari, i to taje svakodnevno, čitav naš život. Ako se deca podižu uz ubeđenje da će oni uvek biti „glavni“, onda oni misle da je sve stvarno lako.

Roditelj zna da je ne samo u redu za dete da se malo pomuči,  već da je zapravo korisno i zdravo. Normalno je da moraju da isključe svoju video igru kakobi

vežbali čitanje, ili da moraju da pojedu svoje povrće iz tanjira, ili treba da ostave društvo u igri da bi nešto pomogli mami. Sve je to potrebno, dobro

i korisno.

Roditelji koji postavljaju granice ne pokušavaju da svoje dete usreće u sadašnjem trenutku, ne, oni ih uče da razvijaju veštine neophodne za život posle

osamnaeste godine.

Tako da,kada sledeći put odustanete od svog roditeljskog autoriteta, setite se da to vašem detetu ne pomaže dugoročno. Istrajnost u vašim pravilima može

ga samo naučiti upornosti, prilagodljivosti, osećaju sigurnosti i povezanosti a to su sve važne životne lekcije.

Piše: Krisi Pozatek

Prevela: Jasmina Jovanović

Izvor:

Mind Body Green

Izvor: www.detinjarije.com